НА економски богатом, а духовно и интелектуално све сиромашнијем Западу, одавно постоји тренд да се вишевековни хришћански храмови руше или претварају у објекте друге намене, углавном комерцијалне. Прикључује ли се Србија овом “цивилизованом свету”?
НЕДАВНО је Светска банка објавила истраживање којим се покушава доказати да су православне земље, односно православци, “заглибљени”, “неинвентивни”, “склони ауторитарним системима” и штошта још друго, и да их то спутава у интеграцији “цивилизованом свету” (материјалистичком либералном капитализму). Убрзо, неки грађани Србије су их брутално демантовали. Удружење станара насеља Степа Степановић (бројност и репрезентативност непознати), поново се побунило због “самовоље” СПЦ која се оличава у намери да на парцели која јој припада изгради цркву брвнару посвећену преподобној мати Ангелини. Како наводе у овом удружењу, на месту на којем би требало да буде изграђен црквени комплекс укупне површине 500 квадратних метара, раније је било предвиђено да буду направљени објекти “комерцијалног садржаја”, односно велики тржни центар. Противећи се изградњи “наметнутог објекта”, они захтевају референдум. Бриљантна је ова идеја грађана и сасвим је у складу с прокламованим принципима грађанског друштва у којем је приватна својина светиња, те да о томе шта ће неко градити на земљишту чији је легитимни власник демократски суд доносе други. Поред тога, поједини грађани предлажу и да црква буде изграђена (ако баш мора) негде на ободу насеља, а не у центру, где по свим принципима “цивилизованог друштва” треба да буде тржни центар.
НИЈЕ, да се разумемо, у целој причи толико битно ни да ли је СПЦ легитимни власник земљишта (а јесте), нити да ли је изградња цркве законита (а јесте). У крајњој линији није толико битно ни да ли ће бити изграђена или не, па ни где ће се тачно налазити. Људи којима је одлазак у цркву насушна потреба отићи ће било где. Рекли бисмо да је много битније и да је далеко већи проблем (којег људи што га имају по свему судећи нису ни свесни) то што се неки боре против цркве и за тржни центар који је оваквим поступком подигнут на ниво виши од пуког продајног места. Метафорички и у контексту модерног материјалистичког и обездуховљеног света, они се боре против храма једном Богу и за изградњу храма другом богу (или демону) – Мамону, новозаветној персонификацији новца, материјалног богатства, похлепе. Да, као што је “Мекдоналдс” својеврсни симбол америчке културе, тако су и гаргантуански тржни центри симболи западњачке цивилизације у којој се свака вредност мери новцем и у којој је сваки успех материјалан, тржишни. Највећа похвала, на пример, једној књизи код њих је да је бестселер – да се најбоље продаје, а најчешће јој је то, нажалост, и једина вредност.
“НА овом месту је предвиђено да буде тржни центар и пратећи садржаји који су повећавали цену квадрата када смо ми куповали зграду”, грађанско је објашњење једног од станара дато за телевизију Н1, сасвим сагласно са идејом следбеника Мамона. Логика је – са тржним центром мој стан више вреди, добијам више новца, и зато треба одбацити цркву и пригрлити тржницу (иако нам је непознато да близина цркве спушта цену некретнини). Да ли ови људи, ако су родитељи, размишљају о томе да ли би више волели да им деца иду у тржни центар или у цркву, да време проводе окружени меркантилним или духовним и културним садржајима? Док се у тржном центру може научити како се што боље продати, у цркви се (веровали или не) може научити нешто друго. Уколико желите да вам се деца продају, то је легитиман избор, али размислите о њему. Размислите и о томе колико је корисно зарад веће цене некретнине одабрати погрешне вредности и томе учити оне којима сте пример. “Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и Мамону”, упозорио је јеванђелист Матеј. Мислите о томе.